Odmor i razonoda zlatnog doba

Odmor i razonoda zlatnog doba

Pored poslovnog i strogo zvaničnog života, postojao je i jedan drugi Leskovac... kara-sevdaha, kismetkaksirata, tvrdoglavosti i inata. To je Mančestar ’tesnog društva’, ubavih paprikaša, đuveča i punjenih paprika, masnih pita, ljutih kobasica i specijalnih ’ćevapčića’ sa raznim drugim mezelucima.

I kada naiđe to ludo stanje karasevdaha sve se pretvori u ’dobre mandže’ i još bolje ’pijenl’ke’. Tek se onda sasvim zbliže i uz crnjak i ciganska ćemaneta izliju svoju dušu ili luduju i prave džumbus da se posle nadugačko i naširoko prepričava po mehanama.“
(Vreme, 25. januar 1932)

Leskovačka leta


U letnje dane pred kafanama i ćevabdžinicama su poređani stolovi, zastrti belim ili šarenim stolnjacima. Ne samo u centru, već u svakoj ulici gde je bilo kafana, stolovi su se iznosili na trotoar. Leti je Leskovac živeo na ulicama.
Kad padne veče, pred kafana je vrilo. Miris roštilja i crnog luka širio se kroz užareni vazduh letnjih večeri. Iz bašti hotela „Kostić“, „Solun“, „Pariz“, "Plug" odjekivala je muzika i pesma kafanskih pevačica. Ko nije imao para za kafanu, osveženje je tražio po parkovima, na Hisaru, kod Sokolane ili na Sv. Ilijskom. Na periferiji se obično sedelo pred kućama ili u baštama.

Leskovačka plaža


Na izlazu iz Leskovca prema Grdeličkoj klisuri izgrađen je prvi bazen u Leskovcu, poznat po imenu „Leskovačka plaža“. Svečano osvećenje i otvaranje izvršeno je 9. jula 1939. godine. Imala je drvene kabine, mesta za sunčanje, trambulinu. Ovaj atraktivni objekat delovao je „sveže“ i prijatno, higijenski, jer su ga vlasnici Berdić-Milenković dobro održavali. U letnjim mesecima Leskovčani su rado dolazili na „plažu” i upražnjavali vodene sportove na bazenu.
Veoma brzo stekla je punu afirmaciju, tako da je ovde dolazila i sva "gradska elita". O njoj su pevane pesme, na njen račun i na račun "tramvaja" bilo je i mnogo šala.
Vlasnici su uveli i javni prevoz do bazena. "Leskovački tramvaj", kola (špediter) sa zapregom od dva konja, sa klupama i sedištima za 16 lica, saobraćala su na relaciji Spomenik - "rampa" (bazen) i lupanjem zvona oglašavala su svoje dolaske.

Vrbica

Za taj dan u Leskovcu je svako dete dobijalo novo odelo i zvonce na pantljici oko vrata. U povorci dva po dva, redom idu razredi do crkve, gde su svi dobijala grančice vrbe.
„Čitavu ceremoniju pratio je zvuk zvonceta koje je svaki od nas nosio okačeno na trobojnoj traci oko vrata. Mekani zvuci zvončića širili su se od crkvenog dvorišta po gradu. Čitav ritual priprema za praznik činio ga je uzbuđujućim i radosnim. Kod nas dece to je značilo: novo odelo i nove cipele“. (sećanje Branka Mladenovića, učitelja u penziji)

Dan bekrija

Malo je poznato da su se leskovački trgovci, zanatlije i činovnici u vreme „Bele nedelje“ svake godine okupljali na „Gluvi tornik“, čija parola je bila „Živeo Gluvi Tornik, živeli meraklije, surdžuklije, sladoledžije, dole namćori, ugursuzi i baksuzi“. Družili se, pričali o svakidašnjim temama, iskazivali viceve, šale, anegdote, pevali uz zvuke muzike. Srkali su piće iz čaša, a „hrabriji“ pili rakiju i vino iz buradi. Tako su tražili izlaz iz čaršijske svakodnevnice. Na Čisti ponedeljak marta 1928. godine, organizovano je nadmetanje u pivu.

Letnje večeri mnogi su provodili u bioskopskim baštama, gde se film gledao sedeći za stolom, uz ćevapčiće i hladne špricere. Publika se okupljala oko Buretove ćevabdžinice da bi gledala najdebljeg Leskovčanina Biglju koji je, po sećanju starijih Leskovčana moga da pojede 250 ćevapa. Kada su se zaželeli slatkiša, išlo se u poslastičaru kod Milana Stanojevića, koji je pravio izvanredne kolače, bombone, a naročito „padobrane“, i kod Mitanije, na bozu i čuvene ogromne šampite.
Uveče, oko spomenika, bilo je veoma živo: pored punog hotela „Kostić“ i okolnih kafana, bio je i korzo - uz treštanje muzike, svirku, pesmu, pred veče su se u dve kolone, gore-dole, šetali mladići i devojke. Leti su se tu obavezno nalazile i sladoledžije. Gurali su kolica s velikim, specijalno izrađenim sanducima, obično išaranim raznim bojama ili figurama i prodavali sladoled u fišecima ili metalnim tacnama.

Izvod iz monografije
„Zlatno doba Leskovca 1918-1941“
Zvonimir Šimunec
Mira Ninošević
Veroljub Trajković