Leskovac, grad po poslednjoj modi

Leskovac, grad po poslednjoj modi

Evropsku modu u Leskovcu su donosili trgovci na povratku sa svojih poslovnih putovanja, đaci i studenti školovani u jugoslovenskoj prestonici ili u nekom od gradova zapadne i srednje Evrope. Stranice modnih revijalnih časopisa, kao su „Žena i svet“ i „Ilustrovane novine“ donosile su nove modne trendove.

Promene u odevanju moguće je lako pratiti iz leskovačkig fotografskih ateljea: očevi obučeni po turskoj modi, a sinovi po evropskoj. A dame po poslednjoj.
Leskovčanke su oduvek volele da se doteruju, da se lepo i moderno odevaju. Nisu zaostajali ni muškarci. Konfekcija je između dva svetska rata u Leskovcu je bila tek u povoju i svodila se uglavnom na jeftnije zimske kapute i Tivarove „hubertuse“.
Leskovačke dame, koje su se takmičile u eleganciji, šile su u čuvenim salonima. Najpoznatiji po ukusu i eleganciji, a naravno, i po cenama, bili saloni: "Mode salon DIČE", Modni salon "Pekić" i krojački salon Živadina Spirića u Ulici Kralja Petra, salon Rade Beograđanke, koja je imala salon u ulici pored reke, zatim Mode salon šešira "Margarita" Milutina i Margarite Dimitrijević- Damić u palati Laze Jovanovića.
Običan svet, tj. većina, nije kupovala novu odeću i obuću svaki čas. Garderoba se obnavljala obično u proleće, odnosno za Uskrs, u jesen, kada su se nabavljali zimski kaputi, zimska odeća, kaljače i gumene čizme za sneg.

Šeširi Leskovca

Kada se govori o odevanju Leskovčana ne može se izostaviti i jedan važan detalj- šešir. On je bio obavezan deo garderobe, ne samo pomodarki već svih žena i muškaraca. Bez njega se nije izlazilo na ulicu, pa čak ni na pijacu, a da i ne pominjemo svadbe, odlaske u crkvu, sahrane. Učenice Gimnazije nosile su francuske kape sa oznakom razreda, a đaci teget kape sa „šiltom“ takođe sa oznakom razreda.

Leskovac od glave do pete

Uz elegantnu haljinu i šešir išla je naravno i lepa obuća, na koje su Leskovčanke veoma mnogo polagale. Fabrika cipela „Bata“ iz Borova, "Boston" iz Beograda snabdevao je tržište jeftinijom obućom koja je uglavnom bila namenjena „širokim narodnim masama“. A elegantne Leskovčanke koje su želele ne samo najmoderniju već i udobno i meku obuću (kao rukavice), poručivale su cipele po meri.
Mnogi Leskovčani bili su veliki kicoši. Bela košulja, odgovarajuća kravata, elegantne kamašne preko cipela, odelo šiveno po meri, na ulici i na poslu – odlika mnogih muškaraca koji su u leskovačkom društvu nešto značili. Od 1930. godine, jedan od najboljih krojača bio je Rade Pekić, među prvima je počeo da šije moderna odela. Sve što bi se pojavilo u Beogradu, on bi već posle petnaestak dana nudio mušterijama.
Za ulepšavanje Leskovčana su se brinuli drogeristi i apotekari koji su proizvodili svakojake kremove, pudere, ruževe i preporučivali putem oglasa u novinama. Drogerija "Zdravlje", odmah do hotela Kostić, prva u Leskovcu prodaje cvetne parfeme, karmine, kolonjske vode, ali damama preporučuje veliki izbor ženskih pojaseva. U Centralnoj apoteci Bore Gavrilovića Leskovčanke su kupovale pomade, karmine, kolonjske vode, mirišljave sapune i parfeme. Pored toga Gavrilović je patentirao i „reumin“, melem koji je proizvodio u velikim količinama, i izvozio ga je u Švajcarsku. Leskovačke fabrike sapuna i parfimerije nudile su toaletne sapune "Zvezda" (Kukareva fabrika) a Vlajčićeva "Dafina" kozmetiku, parfimeriju i "Dafina" toaletne sapune najfinijeg kvaliteta.
Leskovčake dame su se ulepšavale u elitnom frizerskom i kozmetičkom salonu braće Petrović u Niškoj ulici koji se preporučivao "specijalistom za bubikopf" frizure iz Beograda.

Izvod iz monografije
„Zlatno doba Leskovca 1918-1941“
Zvonimir Šimunec
Mira Ninošević
Veroljub Trajković