Producentska eksplikacija

Producentska eksplikacija

U istorijskom koritu između dva Velika rata, treptaju od dve decenije, oronula Šašit pašina kasaba se preobratila u Srpski Mančester. U lokalnom bioskopu oni kojima beda nije zamaglila pogled hranili su dušu prizorima sa platna.

Neme ubrzane slike iz kafane „Pariz“ izlile su se na prašnjave ulice i retku kaldrmu, obogaćene jedinstvenim „leskovačkim tonom“.
Holivudski glamur i otomanska zatucanost, kao dve tektonske ploče, sudarile su se na obalama Veternice. Prasak je sabio prošlost u mutna sećanja, poguravši novo vreme da život oboji veselim bojama.
Ceo grad je postao filmski set, a vremešni gazda Mita Teokarević u hodu je ispisivao scenario „novog doba“. Malo ko je verovao, ali njemu vera ostalih nije bila ni potrebna. On je znao kako se budi strast potisnuta bedom i ratovima.
Njegovi glavni glumci, dva pobratima, Cone i Dine, ne sluteći da su na sudbinskom kastingu odabrani, odigrali su svoje životne role označivši zlatno doba svog Leskovca.
Sa tragovima takvog Leskovca, iako to ne znamo, svakodnevno se srećemo. Kroz “leskovački roštilj“, karikirajući dijalekt, prebogati i melodični govor koji je pravo bogatstvo, „paprikarenje“, priče o leskovačkim štofovima, sapunima, lekovima, šamponima i, na kraju o specifičnom duhu koji je i danas pogonsko gorivo za vanvremensku fabriku smeha. Nekim čudom, uprkos brojnim preprekama, ta jedinstvena fabrika nikada nije prestala da radi.

Za nama je, dakle, prava riznica baštine lokalnog, a pred nama objektivna opasnost da živeći u virtuelnoj realnosti u kojoj nema potrebe pamtiti brojeve telefona, stihove, adrese, datume..., jer je sve pohranjeno u memorijama telefona, tableta ili kompjutera, zaboravimo i nešto mnogo važnije.
Ko smo, od čega smo, gde smo i od koga nastali?
Ako se to dogodi, postajemo laka meta u aktuelnom procesu duhovnog i kulturnog obezvređenja lokalnog u ime regionalnog ili globalnog.
Sledeća stanica je „Clone town“ - klonirani grad, mesto u kome će svi jednog dana živeti, bez obzira na geografske širine i dužine.
Imajući to u vidu odbrana baštine lokalnog nije pitanje nege nacije, već njenog opstanka.
A, Leskovac je baština lokalnog u koncentratu!
Mala kasaba, koja se na to malo geografije, pred naletom viška istorije, drznula da preraste u gradić, pa u grad koji je u mnogo čemu bio prvak u ovom delu Evrope.
Mi to možemo da zaboravimo. Ali, ne bismo smeli, jer je to rampa za klonirani grad i najbolji način da pokažemo pravom Mančesteru kako se brani nekadašnji Srpski Mančester na Balkanu.
Zaboraviti esencijalno bogatstvo lokalnog je greh koji se već u sledećem koraku širi na zaborav svega bitnog što nas je određivalo, čuvalo i unapređivalo.
Ako zaboraviš šta si nekad činio da budeš bolji, setićeš se samo onoga što će ti omogućavati da budeš gori. A to je posebno važno sada, kada se u čitavom svetu odlučuje ko zaslužuje da opstane, kome pripada duhovnost, obrazovanje kreativnost i inovativnost, a kome je suđeno da od sad nadalje samo bere, šrafi, kopa i neprestano konzumira bilo šta za malo pripadajućih para! Sačuvajmo budućnost nas autentičnih, tako što čuvamo prošlost onih kojima je autentičnost bila razlog uspeha i svrha postojanja.
Ako budemo pametni, imaćemo sa kim u borbu protiv uniformnosti globalnog.
Ako se opredelimo za glupost, nikad više Srbija neće biti ono što je Leskovac nekada umeo da bude.
Film o Leskovcu je mnogo, mnogo veće od romantično-realistične priče o Srpskom Mančesteru!

Zvonimir Šimunec