Može li nešto što je bilo dobro i lepo – biti ponovo?
Lična ljudska istorija ima svoje određene trenutke zenita, retki su oni koji zenit mogu dostići dvaput tokom svog života. I ova retkost većinu nas obeshrabruje od pokušaja da sebe ponovo doživimo u najboljem izdanju. Umesto toga, često se okujemo sećanjima i boravimo u žalu za “najboljim danima”, koji se neće vratiti.
Ono što se odnosi na pojedince, često se može odnositi i na ljudske zajednice. Gradovi pripadaju najsloženijim oblicima ljudskog društvenog organizovanja, a mnogi su imali svoje zlatno doba i ostavili velike tragove u našoj istoriji: Atina, Venecija, Firenca, Kordoba, Sankt Petersburg... Dešava se da neki grad nikada ponovo ne doživi nekadašnji procvat, ali ima slučajeva kada se vrate ti najbolji dani. Jedan grad živi duže od čoveka i ne mora imati takva životni ciklus koji od zenita vodi do sigurnog nestanka. Istorija je takmičenje u kome je moguće vratiti se u viši rang.
Jedno od mesta na kugli zemaljskoj koje je iskusilo uživanje u svom zlatnom dobu jeste Leskovac, gradić na jugoistoku Srbije. Industrijska revolucija je u malu i mladu balkansku državu odlučila da uđe krajem 19. veka na nekolika vrata, od kojih su jedna bila širom otvorena u Leskovcu, mestu 2650 kilometara daleko od Mančestera, prvog industrijalizovanog grada na svetu. Industrijalizacija je bila razlog zašto je Leskovac dobio neformalni naziv “Mali Mančester”. Ovu laskavu titulu grad je zaslužio svojim fabrikama i trgovcima, novčanim zavodima i bankama, svojom elektrifikacijom i saobraćajno pogodnim položajem, a pre svega ljudima i njihovim preduzimljivim duhom.
Posle skoro 60 decenija svog trajanja, zlatno doba srpskog i jugoslovenskog Mančestera bilo je prekinuto Drugim svetskim ratom, ponajviše teškim bombardovanjima tokom 1944 godine. Potom je privatna inicijativa zamenjena državnom brigom o ekonomiji, a ova smenjena raspadom međunacionalne države i propašću jugoslovenskog modela socijalizma. Udaljavanje od svojih najboljih dana Leskovac je nastavio i u novom milenijumu, u danima privatizacije i pokušaja povratka sad već globalizovani kapitalizam, a čemu nimalo nije pomogla isto tako globalizovana ekonomska kriza ovog savremenog doba. Istorija nije bila sklona da Leskovcu ponovo pruži šansu da bude svetlo koje Srbiju vodi u novo industrijsko doba. Između ostalog i zato što je Srbija u svom prethodnom dobu ostala skoro bez industrije.
Knjiga koja je pred čitaocem služi da podseti da je jednom davno postojala želja da se stvori nešto dobro i lepo: da se jedan grad priključi gradovima koji su napredovali na krilima novoizgrađene industrije, te da jedan narod ne ostane na marginama svetskog progresa. Može li to dobro i lepo biti ponovo, u vremenima nove svetske tehnološke, industrijske i komunikacione revolucije? Može li Leskovac sebi naći neki novi Mančester za uzor? Na to pitanje odgovor mogu dati samo čitaloci ove knjige i budućnost. A da bi se nekud, ka nečem boljem ponovo išlo, mora se znati kako je to bilo, kad je postojalo.
A bilo je, nekad ne tako davno. U jednom malom gradu i u njegovom velikom zenitu.
Izvod iz monografije
„Zlatno doba Leskovca 1918-1941“
Zvonimir Šimunec
Mira Ninošević
Veroljub Trajković
