Leskovačka čaršija decenijama živi od sećanja na zlatno doba „Srpskog Mančestera“. Oronule kulise velelepnih palata, iz razdoblja između dva velika rata, i dalje uverljivo svedoče da se tu nekada ozbiljno radilo, evropski gradilo, a retki su baš udobno živeli.
Kako vreme prolazi, sećanja i priče su sve udaljeniji od izvora pa su podložniji romansiranju. Ali glavna nit, bez obzira na to što svaka generacija nešto doprinese, ostaje nesporna: Leskovac je bio mali veliki grad. U njemu su se rađali, živeli i na kraju se selili u legendu, preko Špitaljskog ili Svetoilijskog groblja, istinski veliki ljudi. Mada nema te nauke koja bi ponudila zadovoljavajuće objašnjenje, leskovački duh je odnekud autentičan i neponovljiv i kao takav istrajava i danas, u tragovima, čekajući neko novo zlatno doba.
Izobilje primera govori o tome da su Leskovčani skloni „misaonim bravurama“ u rešavanju malih, svakodnevnih situacija, ali i ozbiljnih poslovnih izazova. Upravo su ti ljudi učinili da mala turska Šašit-pašina kasaba, sa ćepencima, udžericama, za samo dve decenije postane grad industrije, velelepnih palata, bogatih industrijalaca, prosvećene radničke klase, umetnika, vizionara... Grad sa najdinamičnijim razvojem u Kraljevini Jugoslaviji.
Izvod iz monografije
„Zlatno doba Leskovca 1918-1941“
Zvonimir Šimunec
Mira Ninošević
Veroljub Trajković
